Komunikacija u grupi

Grupna komunikacija odvija se u okviru jedne ili više grupa. Razlikujemo male i velike grupe, gde u malim  grupama češće dolazi do interakcije licem u lice. Rešavanje problema, razvoj ideja i podela znanja i iskustva karakterišu malu grupu, gde svaki pojedinac može doći do izražaja.

            

Grupa je društvena zajednica koju sačinjava više pojedinaca koji imaju zajedničke određene interese i ciljeve i između kojih postoji interakcija (uzajamno dejstvo).

Vrste grupa

U odnosu na karakter i funkciju grupe, razlikujemo tri osnovne vrste grupa:

1.      porodične grupe       2. neformalne prijateljske grupe      3. formalne organizovane grupe

              

Porodične grupe: Porodica predstavlja primarnu ljudsku grupu, zasnovanu na krvnoj vezi. To je prvo okruženje u kojem osoba raste, razvija se i uči da komunicira. Tu se stiču veštine komuniciranja, koje se kasnije primenjuje i proširuje u kontaktu sa ljudima izvan porodičnog okruženja.

                             

Neformalne prijateljske grupe: I neformalne prijateljske grupe, kao i porodične, pripadaju primarnim ljudskim grupama. Pokazuju važnost ljudske potrebe za pripadanjem. Odnosi u ovakvim grupama su spontani, a komunikacija slobodna.

                         

Formalne organizovane grupe: U njih spadaju školske grupe, poslovne, političke partije, sportske organizacije, sindikati…U ovakvim grupama se omogućava osobama da komuniciraju sa drugim ljudima, kao i sa čitavim društvom. One spadaju u sekundarnu kategoriju grupa.

                                                       Uloge ljudi u grupi

Svaki pojedinac ima u grupi određenu ulogu. Uloga predstavlja način ponašanja u grupi koji je prihvatljiv za određenu situaciju. Uloge možemo razvrstati u četiri osnovne grupe:

1.       profesionalne uloge – model ponašanja koji je nametnut određenom profesijom (policajac, sveštenik, lekar, nastavnik, advokat…)

                  

                                                          

         2.    starosne uloge – različiti modeli ponašanja u zavisnosti od starosne dobi (kada dete od tri, četiri godine u nastupu besa legne na pod, na javnom mestu, ne doživljava se kao da je mentalno oboleo; ako to uradi starije dete ili odrastao čovek, s pravom se sumlja da mu je potrebna pomoć psihijatra; izazovno oblačenje mlađih žena i devojaka ne nailazi na osudu; ako se isto tako obuče starija žena – ne gleda se blagonaklono)

                 

                                                      

     3.  polne uloge – model ponašanja vezan za pol (ženi koja plače se ne zamera, ali se zamera muškarcu; i dalje se smatra da je neprimereno videti pijanu ženu, dok se kod nas takvo ponašanje pre toleriše muškarcima)

             

                                                                               

        4.  klasne i statusne uloge – modeli ponašanja koji zavise od društenog statusa osobe (od osobe koja je na višoj lestvici u društvu pre se očekuje lepo ponašanje, izražavanje, maniri, nego kod osobe koja je na nižoj društvenoj lestvici).