Principi na kojima se zasniva konstruktivna komunikacija

            Postoji nekoliko principa koji se moraju ispuniti da bi komunikacija bila konstruktivna. To su:

1.      Nenasilje kao životna orijentacija – odnosi se na način života, odnos prema životu u kojem se razne životne situacije pokušavaju rešiti mirnim putem, dogovorom, sporazumom. U ovakvom odnosu prema životu ljudi se doživljavaju kao ravnopravna bića, prema svima se odnosimo sa poštovanjem i uvažavanjem; svakome dajemo priliku da se pokažu, da ih upoznamo. Da bi se to postiglo moramo se osloboditi stereotipa i predrasuda.

                                

Stereotipi su mišljenja, stavovi o nekim grupama ljudi koja su preterano pojednostavljena, uprošćena. Ako imamo stereotipe prema pripadnicima neke grupe, tada mislimo da svi ljudi koji pripadaju toj grupi poseduje iste osobine, ponašaju se na isti način, što ne može biti tačno. Uglavnom su steretipi negativni, ali ima i pozitivnih. Npr: policajci su glupi, advokati su pokvareni, bankari su pohlepni, direktori su podmitljivi…

                           

Predrasude su stavovi prema određenim grupama ljudi koji nisu zasnovani na sopstvenom iskustvu i promišljanju, a praćena su vrlo snažnim, negativnim emocijama, često i mržnjom. Veliki broj ljudi ima predrasude prema homoseksualcima,određenim narodima (Srbima, Hrvatima, Albancima….), rasama itd. Od stereotipa se razlikuju po tome što ih prate snažna osećanja, koja kod stereotipa ne postoje.

                    

2.      Simetričan (izjednačen) odnos u komunikaciji – znači da su sagovornici po svojim pravima i pozicijama tokom razgovora jednaki (kada razgovaraju dva prijatelja, kolege sa posla, emotivni partneri, braća, sestre…). Međutim, često se dešava da to nije slučaj. Tada imamo komunikaciju koja se zasniva na  komplementarnosti (komplementaran – onaj koji dopunjuje, koji zajedno sa drugim delom čini celinu). Komplementaran način komunikacije podrazumeva da je jedan sagovornik u nadređenom položaju, a drugi u podređenom (roditelj – dete, šef – podređeni radnik).

                               

3.      Uzajamno poštovanje – da bi komunikacija bila konstruktivna, veoma je važno uzajamno poštovanje. Nije dovoljno da jedan sagovornik poštuje drugog, poštovanje mora biti obostrano da bi komunikacija bila uspešna. Bez ovoga, nema ni simetričnog odnosa.

                                    

4.      Jasnoća u izražavanju – podrazumeva dve stvari: a) svoje misli, ideje, stavove iznositi smisleno, jasno, organizovano, a ne nabacati reči koje sagovornik mora da se upinje da shvati I b) jasno, razumljivo, dovoljno glasno  izgovoriti ono šta želimo da kažemo.

                         

5.      Iskrenost – je poželjna u konstruktivnoj komunikaciji, ali zahteva hrabrost i spremnost osobe da stane iza onoga što je rekla (a mnogi ljudi baš i nisu spremni za ovo). Stepen iskrenosti u razgovoru zavisi i od konteksta u kojem se komunicira (iskreniji smo s bliskim ljudima, a s ljudima s kojima imamo poslovan ili površan kontakt nismo spremni na veliku dozu iskrenosti).

                             

6.      Slušanje i razumevanje – aktivno slušanje (kada se trudimo da razumemo sagovornika, kada ga zaista slušamo, a ne samo čekamo da ućuti, pa da mi počnemo) značajan je faktor u konstruktivnoj komunikaciji. Sagovornik se oseća uvaženo, prihvaćeno i spremniji je na dobar dijalog.

                             

7.      Svest o pravima – u svakom momentu komunikacije je bitno saznanje da svako ima pravo da izražava sebe sve dok time ne ugrožava druge, odnosno njihova prava. Kada su naša prava ugrožena važno je to predočiti, reći osobi koja ih ugrožava. Time im stavljamo do znanja šta treba da promene. Važan je i način na koji se borimo za svoja prava. Ali nekada je to potpuno neefikasno, jer je osoba koja ugrožava naša prava u poziciji da to može da radi (često i nekažnjeno) i da je uopšte nije briga za nas i naša prava ( u nekim zemljama žena i deca nemaju nikakva prava, u ratovima, okršajima bandi…).

                  

                                      

8.      Lična odgovornost – je blisko povezana sa prethodnim principom. Ako preuzmemo sopstvenu odgovornost za konstruktivnu komunikaciju znači da štitimo svoja prava, ali i uvažavamo prava sagovornika. Osobe koje prihvataju odgovornost za svoje mišljenje, stavove, osećanja i ponašanja ne krive druge za to. Oni su svesni da je izbor bio njihov i to im daje slobodu (ne kažu: “On je kriv što sam ga udario”, ili: “Zbog tebe sam tužan, besan, neraspoložen…”.

Nepoštovanje ovih principa lako dovodi do nasilne komunikacije: vređanja, omalovažavanja, nazivanja pogrdnim imenima, što može dovesti i do fizičkih obračuna.