Proces komunikacije je dvosmeran i način na koji komuniciramo određuje da li će doći do povezivanja sa drugom osobom i uspostavljanja efikasne komunikacije ili će doći do njenog prekida.
Komunikaciju otežavaju neslušanje i neprihvatanje. Neki od oblika kojima se takvo komuniciranje ispoljava su:
- naređivanje, komandovanje – ovim načinom ćete sigurno odbiti sagovornika da kaže šta zaista misli. Npr: „Ne interesuje me kakve probleme imaš, hoću da to bude urađeno do sutra“. Ili: „Polazi za mnom i da reč nisam čula“. Ne ostavljate sagovorniku prostor ni da pita, ni da se dogovara, sasecate komunikaciju;
- upozoravanje, pretnja – na ovaj način izazivate ili povlačenje sagovornika iz komunikacije ili on prelazi u napad, pa dolazi do sukoba. U svakom slučaju gubite sagovornika i saradnika. Npr: „Ne budeš li mi rekao šta je Pera radio u gradu, reći ću tvojim roditeljima za ocene“. Ili: „Samo nastavi tako da se ponašaš i zapamtićeš me“.
- moralisanje, propovedanje, navođenje raznih“trebalo bi“ – kada sagovorniku držite slovo kako bi trebalo da se ponaša, šta je ispravno i slično polazite od pretpostavke da ste bolji od njega, ne poštuje te ga i to ta osoba oseti. Tako stvarate bunt, otpor,nepoverenje, stvarate neprijatelja i ne rešavate ništa. Npr: „Sram te bilo. To nisi smela da nam uradiš. Misliš li ti na bilo koga osim na sebe?“. Ili: „ Trebalo bi da poštuješ nastavnike. Ne smeš reći –neću-. Treba da slušaš, paziš na času...“.
- savetovanje, nuđenje rešenja – ako Vam osoba sama nije tražila savet, neprimereno je i neodgovrajuće da mu ga vi sami dajete i nudite. Tako izgleda kao da se pravite pametniji (što ume da nervira) i pokazujete da u stvari ne slušate pažljivo, jer ne uzimate u obzir šta je ta osoba u stanju da uradi, a šta ne. Npr: „Samo ti njoj priđi. Ima da upali, sto posto“. Ili: „Ćuti, pusti, nemoj se svađati. Proći će“.
- argumentovanje – navodeći sagovorniku neke činjenice kojih je i sam svestan, a ipak ne uspeva da uradi šta treba, samo ga činite još nervoznijim i nespremnim za dalji razgovor, jer mu ne pomažete da problem reši. Npr. „Ako ne počneš odmah da popravljaš ocene, pašćeš godinu“. Ili: „Tvoji roditelji su u pravu. Baš si se pokazao kao lenj i nezreo“.
- osuđivanje, kritikovanje – kritika koja više zvuči kao osuda ne može biti dobra za nastavak komunikacije. Izaziva ili povlačenje ili napadanje od strane sagovornika. Npr: „Opet si zabrljao. Trebalo je da vidiš prepreku“. Ili: „Da tebe nije bilo, uspeli bismo“.
- etiketiranje – nazivanje sagovornika pogrdnim imenima (lenčuga, nesposobnjaković, lažov...) ne može dovesti do konstruktivne komunikacije. Ovako celu ličnost, osobu otpisujete kao lošu, a ne samo njen postupak. Npr: „ Lenčugo jedna, nisi oprao sudove“. Ili: „Šeprtljo. Nisam ni mislila da ćeš uspeti.“
- interpretiranje, dijagnostikovanje, analiza – vi sami analizirate, objašnjavate sagovornikovo ponašanje, ubeženi da ste u pravu, a ni ne pitate za razlog. Npr: „ Znam ja o čemu ti razmišljaš“. „Ti bi samo htela da se zabavljaš i ništa drugo ti nije važno“.
- preterano hvaljenje – kada preterano naglašavate da verujete u sagovornika i njegove sposobnosti, otežavate mu da traži savet ili pomoć, jer misli da će vas izneveriti. Npr: „Ti si sposoban. Znam ja da ćeš ti to časkom srediti“. „Ne sumljam ja u tebe. Ko će, ako nećeš ti“.
- ispitivanje, saslušavanje – ako krenete da osobu ispitujete na način da samo ističete njene greške i propuste, oteraćete je od sebe. Problem nećete rešiti. Npr: „ Zašto ovo nisi uradio kako sam ti rekao?“. „Jesi li ti normalan? O čemu si mislio?“.
- povlačenje – ako sagovornik želi sa vama da priča o nečemu, a vi se povučete skrećući razgovor na druge teme, prekinućete dobru komunikaciju i napraviti distancu između vas i sagovornika. Npr: „Nemoj o tako teškim temama. Hajmo da pričamo o nečem veselijem“. Ili: „Ne znam šta da ti kažem na tu temu. A jesi li gledao juče utakmicu“.
Ono što olakšava komunikaciju je slušanje i prihvatanje. Ovakvo ponašanje se ispoljava kroz:
- pasivno slušanje (ćutanje) – kada ćutite i slušate sagovornika, ohrabrujete ga da priča. Ali morate imati i meru u tom ćutanju, jer ako baš ništa ne pričate ostavljate utisak da vas ne interesuje ili da vam je dosadno.
- potvrđivanje – potvrđujući sagovornikovo mišljenje i stavove stvarate prisniji odnos i atmosferu poverenja („Da, i ja tako mislim.“ „ Slažem se sa tobom“.). Ali ako se ne slažete sa nečim u redu je da to stavite do znanja.
- aktivno slušanje, slušanje sa empatijom (saosećanjem) – kada pažljivo slušate sagovornika, trudite se da razumete njegova osećanja, pobude, razloge ponašanja i to otvoreno i jasno pokazuje, vaš sagovornik se oseća shvaćenim, uvaženim, prihvaćenim. Ovo je najbolji način da se ostvari konstruktivna komunikacija.
Нема коментара:
Постави коментар