Javna i masovna komunikacija

Javna komunikacija

Javna komunikacija predstavlja komunikaciju govornika sa publikom i u toj vrsti interakcije (međusobnog delovanja) obe strane dobijaju nove informacije i činjenjice.

U javnoj komunikaciji se kroz uveravanje pokušava uticati na druge da razmišljaju na određeni način, odnosno da promene svoje stavove i vrednosti.

Ona se može odvijati putem: prezentacije, tribine, socijalnih (društvenih) mreža, foruma, blogova...

Prezentacija je metod predstavljanja i objašnjenja neke ideje ili dela pred publikom u tekstualnom, grafičkom i zvučnom obliku. Ranije se to radilo pomoću panoa, letaka, novina, grafoskopa, dijaprojektora, a danas pomoću računara (najpoznatiji program za to je Power Ponit).

Socijalne (društvene) mreže (Facebook, Instagram, Snap chat...) su društvene strukture namenjene pojedincima, grupama, organizacijama koje se međusobno povezuju. Povezivanje može biti motivisano zajedničkim interesima, prijateljskim ili rodbinskim odnosima, područjima zanimanja i mnogim drugim stvarima.. Socijalne mreže temelje se na novim tehnologijama koje omogućavaju lako komuniciranje i razmenjivanje sadržaja.

Internet forumi su posebne web aplikacije koje se koriste za raspravu između posetilaca o različitim temama (telefoni, zdravlje, obožavatelji nekih pevača, duhovni razvoj, politika, sport....). U njima se okupljaju ljudi sa  zajedničkim interesovanjima i drže se jedne teme. Putem foruma ljudi mogu brzo naći odgovore na različita pitanja, mogu razmeniti iskustva. Problem je što je  te informacije teško proveriti.

Blog predstavlja prostor na Internetu, tačnije web stranicu na kojoj korisnik hronološki ( poređano po vremenskom redu) unosi i objavljuje sve ono što želi da podeli sa drugima, i to u vidu teksta, fotografija, video snimaka itd. Korisnik bloga može da iznese svoje mišljenje, stavove,  i iskustva bez bilo kakvog ometanja, a svako ko želi može da pristupi blogu i komentariše njegov sadržaj.

 

Masovna komunikacija

Reč medij ili medijum potiče od latinske reči medium i označava posrednika u prenosu poruke od pošiljaoca do primaoca.

Masovni mediji podrazumevaju da poruku koja se šalje prima veliki broj ljudi (široke mase). One ne moraju biti samo informativnog karaktera, već i zabavnog, kulturnog. Značaj masovnih medija je ogroman.

Masovna komunikacija predstavlja komunikaciju usmerenu na brojnu publiku i to kroz organizovano, preko institucija prenošenje svih oblika informacija pomoću savremenih sredstava komunikacije. Ovde informacija ide samo u jednom smeru, od onih koji šalju. Ljudi koji primaju informacije, ne mogu da reaguju, da pošalju povratnu informaciju. Sredstva masovne komunikacije imaju ogromnu snagu, jer utiču na formiranje javnog mnjenja (na mišljenje najvećeg broja ljudi u jednom društvu) o svim važnim pitanjima i mogu da usmere ljude u određenom, željenom pravcu. Sredstva masovnih medija kontrolišu određeni centri moći.

Sredstva masovnih komunikacija mogu biti: štampana (novine) i elektronska (televizija, radio i Internet uopšteno).

Novine predstavljaju najstariji način širenja vesti. Prve, u obliku zidnih novina, pojavile su se još u Cezarevo vreme. A prve pisane u 13. veku, u Engleskoj, Nemačkoj i Italiji. Tekstovi u novinama mogu se odnositi na društveni, politički, kulturni i sportski  život, a njihova uloga je informisanje, zabava i obrazovanje.

Radio je prvi elektronski medij komunikacije. Prednost mu je što je najjeftiniji. Sadržaj na njemu prolazi i ne može se zadržati, niti vraćati, a slušaoci ga često ni ne prate sadržaje  pažljivo.

Televizija predstavlja najpopularniji medij. Ona ima velike mogućnosti predstavljanja informacija u javnost, a ima veliko dejstvo na publiku zbog kombinacije teksta sa zvukom i slikom. Televizija ima snažan uticaj, često i negativan zbog neumerenog konzumiranja i velike mogućnosti manipulacije ljudima. Šta mislite, zašto je Televizija Srbije bila druga zgrada (odmah posle Narodne skupštine) koju su osvojili demonstranti protiv tadašnjeg predsednika Srbije, Slobodana Miloševića 2000. godine?

Internet je medij putem kojeg korisnici mogu pristupati različitim informacijama, razgovarati sa drugim ljudima, koristiti i-mejlove, kupovati na internetu, čitati knjige, učiti. Njegove prednosti su jednostavnost korišćenja, pristup mnogim informacijama, mogućnost izrade sopstvenih sadržaja (blog, sajt, You Tube kanal i slično). Nedostatak je u učestalom objavljivanju privatnih informacija, objavljivanje neproverenih informacija, pojavljivanje neodgovarajućeg sadržaja (ali toga sve više ima i na drugim medijima).

Noam Čomski: Deset strategija medijske manipulacije

Američki filozof, politički aktivista i lingvista, čuveni Noam Chomsky, profesor na MIT-u, sastavio je listu deset najčešćih i najefikasnijih strategija kojima se, korišćenjem medija, pribegava manipulaciji stanovništvom.

Zahvaljujući medijskoj propagandi stvarani su ili uništavani društveni pokreti, opravdavani su ratovi, promovisane određene ideološke struje, pa čak data uloga medijima kao proizvođačima stvarnosti.

Kako otkriti najčešće strategije za razumevanje ovog psihosocijalnog alata u kojem nedvosmisleno svi učestvujemo? Podsticanje gluposti, promocija osećaja krivice ili konstruisanje veštačkih problema a potom njihovo magično rešavanje, samo su neke od tih taktika.

1. PREUSMERAVANJE PAŽNJE

Ključni element društvene kontrole je strategija distrakcije ili ometanja koja će odvratiti pažnju javnosti od važnih pitanja i promena o kojima odlučuje politička i ekonomska elita, kroz tehniku kontinuiraih ometanja plasiranjem beznačajnih informacija. Strategija distrakcije je vrlo bitna i za sprečavanje javnog interesovanja za osnovna saznanja iz nauke, ekonomije, psihologije, neurobiologije i kibernetike.

                                  

“Držite pažnju javnosti daleko od stvarnih društvenih problema, okupirajte im misli pitanjima bez važnosti. Držite javnost zauzetom, zauzetom, zauzetom, tako da nema vremena za razmišljanje, vratite ih natrag na farmu među druge životinje.”
Izvod iz knjige “Tiha oružja za tihi rat”, Cody Goodfellow

2. STVORITI PROBLEME PA PONUDITI REŠENJE

Metoda se naziva i “problem-reakcija-rešenje.” Ova metoda stvara problem, “situaciju” koja izaziva reakcije u javnosti, nakon čega se nude rešenja kojima bi se, u normalnim okolnostima, javnost protivila.

                                     

Na primer: Pustiti da se razvije i pojača urbano nasilje  ili dogovoriti krvave napade kako bi javnost sama zatražila nove sigurnosne zakone i pravila, iako na štetu sopstvene slobode. Ili: stvoriti ekonomsku krizu, te prihvatiti recesiju kao nužno zlo i na kraju smanjiti socijalna prava i redukovati javne službe.

3. STRATEGIJA POSTUPNOSTI PROMENA

Naterati javnost da prihvati neprihvatljivo, tj. primeniti postupno prihvatanje promena, na kapaljku, ako treba i godinu ili više. Na ovaj su način uvedeni novi radikalni društveno-ekonomski uslovi (neoliberalizam) tokom 1980-tih i 1990-tih: privatizacija, nesigurnosti, fleksibilnost, masovna nezaposlenost – zapravo promene koje bi izazvale revoluciju kada bi se uvele odjednom.

                                         

4. STRATEGIJA ODLAGANJA

Još jedan način prihvatanja nepopularnih odluka jeste njihovo predstavljanje kao “bolnih i nužnih”, kako bi se zadobila saglasnost javnosti za buduće promene. Lakše je prihvatiti buduću žrtvu nego trenutno žrtvovanje. Prvo, jer se napor neće desiti odmah. Drugo, jer javnost ima sklonost ka očekivanju da će se sve “sutra popraviti”, te da će se njihovo žrtvovanje verovatno izbeći. To daje javnosti više vremena da se navikne na ideju promene i da je na kraju prihvati sa rezignacijom.

                 Kontrola na aerodromu nekad

                 Kontrola na aerodromu sada

5. UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA

Većina reklama usmerenih na širu javnost koristi govor, argumente, likove i naročito dečije intonacije, kao da se obraćaju maloj deci ili mentalno nedovoljno razvijenm osobama. Što više žele zabluditi gledaoce, to više primenjuju infantilne tonove.
Zašto?

                                        

“Ako se obratite osobi kao da je u dobi od 12 godina ili manje, tada će, zbog sugestije, vrlo verovatno odgovor ili reakcija te osobe biti lišena kritičkog osećaja kao i u osobe od 12 godina ili mlađe.”
Izvod iz “Tiha oružja za tihi rat”

6. KORIŠĆENJE EMOCIJA

Zloupotreba emocija je klasična tehnika koja se koristi za izazivanju kratkog spoja u procesu razumnog prosuđivanja. Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom za implementaciju i prihvatanje ideja, želja, briga, bojazni ili prinuda, ili pak indukovanje određenih ponašanja.

                                     

7. DRŽATI JAVNOST U NEZNANJU I PROSEČNOSTI

Učiniti javnost nesposobnom da razume tehnologije i metode koje se koriste za njihovu kontrolu i porobljavanje.

„Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi razlika između obrazovanja viših i nižih slojeva ostala nepremostiva“.
Izvod iz “Tiha oružja za tihi rat”

                                      

8. OHRABRIVANJE JAVNOSTI DA BUDE ZADOVOLJNA SVOJOM PROSEČNOŠĆU

Promocija stava u javnosti da je moderno i poželjno biti glup, vulgaran i neobrazovan…

                                         

9. STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE

Usmeravati pojedinca da veruje kako je on jedini krivac za vlastitu nesreću, zbog neuspeha svoje inteligencije, svoje nesposobnosti ili nedovoljnog truda. Dakle, umesto pobune protiv ekonomskog sistema, pojedac ne deluju jer samog sebe krivi za neuspehe, što dovodi do depresivnih stanja kojem je jedina uloga sprečavanje akcije. A bez akcije nema revolucije!

                                      

10. UPOZNATI POJEDINCA BOLJE NEGO ŠTO ON POZNAJE SAMOG SEBE

Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvario je sve veću provaliju između znanja koje poseduje prosečan čovek i znanja koje poseduju i koriste vladajuće elite.
Zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, “sistem” ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu. Sistem je u mogućnosti da bolje razume običnog čoveka nego što on poznaje sam sebe. To znači da, u većini slučajeva, sistem poseduje više kontrole i ima veću moć nad pojedincem nego što pojedinac ima nad samih sobom.

                                                      

Ovi zaključci  Noama Čomskog bi trebali da vam posluže da svesnije koristite medije, da ne budete "ovčice", već svesna bića koja koriste svoj mozak i njegovu sposobnost da kritički misle i sa rezervom primaju ono što im se plasira na najrazličitije načine. Zdrav razum uvek dobro dođe, osim onima koji žele da dominiraju drugima i okoriste se o njih.

Timski rad i saradnja

            Tim je posebna vrsta grupe čiji članovi poseduju različita znanja i sposobnosti koje se dopunjuju i koja su usmerena ka postizanju zajedničkog cilja. Za ostvarenje tog cilja odgovoran je svaki član tima. U organizacijama timski rad je česta pojava, jer su za rešavanje mnogih problema potrebna znanja iz različitih profesionalnih oblasti.

                          

        

             Da bi tim postigao svoj cilj važna je dobra sradnja, a nje nema bez kvalitetne, konstruktivne komunikacije. Svaki član tima mora biti svestan važnosti dobre komunikacije. Što su veštiji u tome, to su efikasniji u poslu, bolji su međuljudski odnosi, a i svako ponaosob postaje zadovoljniji i samopouzdaniji.

    

                               

                    

            Kako izgleda komunikacija u pobedničkom timu? Članovi tima komuniciraju otvoreno i iskreno, međusobno se uvažavaju i poštuju. Spremni su da saslušaju jedni druge. Razlike u mišljenju i pristupu nisu prepreka, već ih podstiču da stvari sagledaju iz različitih uglova.

                           

            Posledice loše komunikacije u timu su:nesporazumi i nerazumevanje među članovima, loše donete odluke i slaba efikasnost u poslu, konflikti, nervoza i nezadovoljstvo.

Kooperativni I hijerarhijski model komunikacije u organizaciji

                                                  Hijerarhijski model

      U većini organizacija informacije se formalno prenose vertikalno (uspravno) i to najčešće sa viših na niže nivoe, pozicije (od direktora na šefove, sa šefova na radnike itd). Nema preskakanja nivoa i svi kanali kojima se poruka, tj. informacija prenosi su zvanični, najčešće u vidu neke pisane dokumentacije. Postoji velika verovatnoća da se izgubi deo informacija dok stignu do nižih nivoa.

                                       

Odluke donose i prosleđuju oni sa vrha lestvice, hijerarhije. Oni na nižim nivoima lestvice, sprovode šta im je rečeno. To što su mininamlno uključeni u rešavanje problema organizacije umanjuje osećaj zajedništva i pripadanja organizaciji. Zato su manje motivisani za rad i postižu slabije rezultate. Rukovodioci nisu zainteresovani za potrebe i probleme zaposlenih.

                                

*hijerarhija – poredak po nekom kriterijumu, poređani po stepenima – vlasti, moći, starosti, obrazovanju, položaju u organizaciji.

                                                     Kooperativni model

            U kooperativnom modelu komunikacije preovlađuje saradnja. Struktura organizacije i dalje postoji, neophodna je, ali je komunikacija među nivoima bolje uspostavljena. Informacija se prenosi u oba smera (od viših na nižim nivoima i obratno). Članovi organizacije koji se nalaze na nižim nivoima imaju svoje predstavnike koji prenose njihove predloge, ideje i rešenja za odreženi problem. Odgovornost je podjednako podeljena među članovima grupe, jer su svi zajedno učestvovali u donošenju neke odluke.

                          

                                    

       

Rukovodioci su zainteresovani za mišljenja svojih radnika, kao i da njihove potrebe budu zadovoljene. Tako obezbeđuju zadovoljstvo radnika, a time i njihovu motivisanost i produktivnost. Napetost u ovakvim grupama je svedena na miniumu. Rukovodioci nisu izolovani od ostalih članova organizacije i podstiču komunikaciju između svih zaposlenih, bez obzira na nivo i položaj koji imaju.

                         

*kooperativan – onaj koji sarađuje